Србин!

 


Љубав потерати!

Правду истерати!

Девојку испросити!

Ко заклан спавати!!

 

Љубав терамо, правду истерујемо, за љубав просимо, лепо спавамо само кад смо заклани.

 

Ракију из казана терамо!

Истину истерујемо на чистину!

Лаж због својих кратких ногу не може од нас побећи!

Са браћом се делимо а сестре дајемо онима што просе!

 

Кроз лулу ракијску истину на чистину истерујемо,

лажемо јер морамо,

ако смо браћа кесе нам нису сестре.

 

Кад неко умре пијемо му за душу

и даћу делимо!

За славу и смрт кољиво служимо!

 

Сетимо се душе само кад пијемо и

дајемо за њу тек у смрти.

Жито кољемо када славимо

или сахрањујемо.

 

Једини смо народ на свету

који Бога псује

и за њега гине

који попове не воли

а за светиње крв пролива

који пости кад мора

а крсти се и кад не треба

али се вере своје не одриче

ни шале ради

ни за благо

ни под ножем –

уколико је заиста онај

што љубав тера, правду истерује,

жену проси, као заклан спава,

лаже из навике и истине ради,

са браћом се око лакта међе бије

а после им за душу пије

и кољено жито даје.

Слобода

 


ИМА СЛОБОДЕ

У ШИРОКОМ ОКЕАНУ

У ОДАПЕТОЈ СТЕЛИ

 

ИМА СЛОБОДЕ

У ИЗБОРУ

У НАМЕРИ

 

ИМА СЛОБОДЕ

И У РОПСТВУ

 

НЕМА СЛОБОДЕ

АКО СИ СЛОБОДАН

ТАДА ИМА САМО БОРБЕ

Кад одем...

 


Кад одем тамо

Одакле се нико није вратио

(нећу ни ја)

Вратићу се много бољи

Као савршен и вечити

 

Бићу само име ваздух сећање

Идеја која се родила после смрти

Сан који се остварио пре сутона

Свитање које поклони византијско плаво

 

Кад одем тамо

Све лоше носим собом

Да окајем и наплати ми се

Онде где се мери све то

 

Када се тасови поравнају

Ништа неће остати испред и иза мене

Доћи ће један бољи човек на свет

Да попуни празнину и призна ми смрт

УПОРНОСТ

 



 

А знали смо...

да нема никаквог блага

тамо где дуга извире

 

Упорно смо трагали

понирали

 

А знали смо...

да неће остати трага

деца смо деце цвећа

 

Испишани

упорно смо цветали

 

А знали смо...

да нема другог света

на трну ружиног цвета

 

Пели смо се и падали

упорно ко бабини јарчеви

 

А знали смо...

да неће бити тешко

очеве по злу претећи

 

Сирочад

упорно смо се рађали мрећи

 

Знали смо...

да погрешно време бројимо

и да у коначноме

упорно не постојимо...