Србин!

 


Љубав потерати!

Правду истерати!

Девојку испросити!

Ко заклан спавати!!

 

Љубав терамо, правду истерујемо, за љубав просимо, лепо спавамо само кад смо заклани.

 

Ракију из казана терамо!

Истину истерујемо на чистину!

Лаж због својих кратких ногу не може од нас побећи!

Са браћом се делимо а сестре дајемо онима што просе!

 

Кроз лулу ракијску истину на чистину истерујемо,

лажемо јер морамо,

ако смо браћа кесе нам нису сестре.

 

Кад неко умре пијемо му за душу

и даћу делимо!

За славу и смрт кољиво служимо!

 

Сетимо се душе само кад пијемо и

дајемо за њу тек у смрти.

Жито кољемо када славимо

или сахрањујемо.

 

Једини смо народ на свету

који Бога псује

и за њега гине

који попове не воли

а за светиње крв пролива

који пости кад мора

а крсти се и кад не треба

али се вере своје не одриче

ни шале ради

ни за благо

ни под ножем –

уколико је заиста онај

што љубав тера, правду истерује,

жену проси, као заклан спава,

лаже из навике и истине ради,

са браћом се око лакта међе бије

а после им за душу пије

и кољено жито даје.

Слобода

 


ИМА СЛОБОДЕ

У ШИРОКОМ ОКЕАНУ

У ОДАПЕТОЈ СТЕЛИ

 

ИМА СЛОБОДЕ

У ИЗБОРУ

У НАМЕРИ

 

ИМА СЛОБОДЕ

И У РОПСТВУ

 

НЕМА СЛОБОДЕ

АКО СИ СЛОБОДАН

ТАДА ИМА САМО БОРБЕ

Кад одем...

 


Кад одем тамо

Одакле се нико није вратио

(нећу ни ја)

Вратићу се много бољи

Као савршен и вечити

 

Бићу само име ваздух сећање

Идеја која се родила после смрти

Сан који се остварио пре сутона

Свитање које поклони византијско плаво

 

Кад одем тамо

Све лоше носим собом

Да окајем и наплати ми се

Онде где се мери све то

 

Када се тасови поравнају

Ништа неће остати испред и иза мене

Доћи ће један бољи човек на свет

Да попуни празнину и призна ми смрт

УПОРНОСТ

 



 

А знали смо...

да нема никаквог блага

тамо где дуга извире

 

Упорно смо трагали

понирали

 

А знали смо...

да неће остати трага

деца смо деце цвећа

 

Испишани

упорно смо цветали

 

А знали смо...

да нема другог света

на трну ружиног цвета

 

Пели смо се и падали

упорно ко бабини јарчеви

 

А знали смо...

да неће бити тешко

очеве по злу претећи

 

Сирочад

упорно смо се рађали мрећи

 

Знали смо...

да погрешно време бројимо

и да у коначноме

упорно не постојимо...

Даднеш-паднеш!


 Дај један гриз.

Дај један дим.

Дај два гутљаја.

Дај два листа.

Дај један круг.

Дај један шут.

Дај само једном.

Дај два пут без вађења.

Дај на зајам.

Дај да видим.

Дај Боже.

 

не – Дај!

Не дајте, браћо!

Не дао Бог!

 

Дај паре.

Дај за једну поруку.

Дај ми реч.

Дај-гуз.

Дај један лиз.

Дај ми број.

Дај не лај.

Дај за завичај.

 

Немам!

Сем душе!

И то ће ми узети!

 

Дај да пипнем.

Дај да штипнем.

Дај да пробам.

Дај да додам.

 

Дам-даш!

Узмеш-примаш!

Даднеш-паднеш!


Цицко - мачак из Зрењанина


 

Био неки мачак у Зрењанину

именом Цицко

Тако су га звали и име му наденули

имао је мачећи пасош и све што

следује

све те заврзламе

И није лоше изгледао

генерално

 

У почетку га нисам волео

у ствари уопште

Стално се чешао а ја

сам зазирао од њега

бојао сам се његових бува

чији ми уједи нису пријали

никада

 

И којих је имао

неоспорно

Јер какав би то мачак

био

а да није местимично и повремено

бувљив и крмељив

Јер се завлачио будибогснама

свукуд

Ипак

Цицко је вешто скривао своје мане

осим кад се чешао и кострешио

 

Временом ми се приближио

упоран је био

умиљавао се и прео

како то већ мачке

и мачкови чине

 

Мало по мало

оствари Цицко право

да ми се припија уз ногу

и да са мном дели

буве своје

А од мене да узима

оно лоше из мене

кад повремено крај Бегеја

свратим

 

Стадосмо пријатељи бити

постадосмо род рођени

Ја и Цицко

ал' не лези враже

 

У време парења

може бити

кад мачке начисто полуде

Цицко тражећи љубав

у туђе атаре оде

и у непријатељске салаше зађе

где налете

опет може бити

на оног Црног што је без

једног увета

или каквог другог Шарова

душмана мачећег

испоставиће се

и Цицковог

 

Од силине угриза и виличног

трзаја псећег

дроб му се просу

по банатској прашини

и Цицко последњим атомима

снаге

допуза до своје куће

вукући црева по панонском

житу

И чим стиже пред своју кућу

умре Цицко

 

Отиде ми пријатељ

живи створ

чедо божије