ПРЕВОДИ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ И СУПРОТНО!!! РАДИМ ПРЕВОДЕ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ!!! 065 8124 240 - ЂУРАЂ  
 

СРБИН СЕ БЕЗУСПЕШНО ВРАЋА У РОДНИ КРАЈ



Већ се добрано накупила маховина
по точковима запреге
која ме вуче у завичај.

Кљусе је липсало.

Изгледа да се само моја сенка креће.
У подне: чак ни она!

А видиш, те патине нема:
по гробовима мојих предака,
јер брсте са камена и ломе га.

Чини се: никад сванути неће!

То је моја несрећа и многих Срба:
лишајеви на ђоновима,
алге у кладенцима,
бршљенови међ' зидовима а
креч на стећцима!

Не сећам се више:
оклен сам крен'о.
Не држи ме место:
'де сам дош'о.
А, не знам куд да се вратим,
јер сам заборавио:
одакле сам пош'о.

Фарисеји су направили Потемнкинову варош,
наши писари је својим мастилом освештали,
а моја браћа пристала да буду воштани печат.

Восак ко восак, чим угреје: топи се.

Лицемери су направили јефтин Дизниленд,
да имам 'де да одем
кад се ужелим родног краја и спаљеног дома.

То је заиста хуманитарно
и вредно пажње.
Цивилизацијски, да кажем!
Јер је нека врста цивилизације:
и бич Атиле Божјег,
и колац Сулејмана Величанског,
и томахавк Вође Атла'нског!
И ако то нема везе
са црквом 'де  сам крштен.

Спрдају се, већ, и Цигани по вашарима:
са меном,
и мојим похабаним багажом.
Исмевају ми рупе на ципелама
скретничари возова,
оних који одавно возе:
само у једном правцу.
Пљују ми у личну карту
органи нереда,
и серу ми се
на место рођења:
комшије.
Граничари чак одбијају
да пуцају на мене, у мене.

Све у свему,
остало ми само име и презиме,
су чим ћу пред господара и
којима потписујем ову песму:
Игор М. Ђурић!

Кај да би се поново родио,
кад би ми макар признали патњу,
ови овде, ди сам: а боље да нисам.

Кад би схватили оно
за чим чезнем,
а што они имају,
к'о да немају и свеједно им је.
Били би бољи људи.

Овако,
остаје ми да виленим над водом,
ко магла, ко дим.
Нечујно и тихо,
милујући свеже орање,
крадом лебдећи да стигнем
тамо.

И једном за свагда:
свршим са тим!

Са тим: да сам нечији и негде рођени син!
Са тем: да негде треба и да мрем!
Фото Игор Ђурић