Човек, увек, на крају: заспи.
Ма шта чуо, ма шта му чинили –
увек, на крају: заспи.
Људи углавном преспавају живот.
Када не знају куд са собом,
кад се уплаше или су немоћни:
они, људи, се: успавају.
Нити једна бол, ни једна смрт –
не могу спречити човека да спава.
Или, заспи
или се успава.
Главно: будан није.
Колико год да му се о глави радило,
колико ма му о судби решавали –
човек сније и спијући најчешће:
ништа не сања.
Човек, увек, на крају заспи,
и, пробуди се: по некад,
сасвим кратко и безазлено,
безопасно и ненамерно.
Пробуди се да би поново заспао –
ништа друго.
Спавати без снова – није то страшно.
У сну бити к'о мртав, то је уобичајено.
Страшно је,
што човек успављујући се,
бежи од тога: да будан сније,
да снове сања у будноме и
разборитоме ништавилу, званом:
живот.
Човек, увек, на крају заспи.
Само: буди ли се увек?