У Истоку живело разни' људи

 


  У Истоку живело разни' људи

Само су одабрани мрели у њему

Брушила бистра вода

реч увредушу и тешитељку

подједнако

Њен хук није дао

да чујемо једни друге

па остадосмо неувређени

и неутешени

 

Борило се зло и добро

около нас

Никад у нама

 

Било је запарине летње

коју ноћ избрише са сокака

рике гладних свиња

и јутарње росе које никада

није фалило

 

У Истоку је живело разни' сорти

Ретко је која била мудра

скоро је свака била

речита

 

У Истоку је живело разни' типова

домаћина кабадахија пијаница

пастира трудбеника лажова

крадова поштењачина кровних петлова

добрих али будала

лоших али паметних

шер будала оних који нису штетни

џагадура наметника истресака једвадочека

мудријаша циркусаната превараната

инсана душебрижника самотника

весељака лелекача пивопија

ноћобдија славопојаца својте

игбалџија батлија лаћамија

чаталџија даја теткића

кумова комшија пријатеља

паламарџија јуфкаџија

тукмака бистрих

пишманџија муштулгџија

докољних љапера

бељава арамџија

Људи

 

У Истоку је живело разни' жена

све су биле домаћице

И свака је кућа имала смука подпрагаша

те гнездо ластавица испод шталног крова

 

Било је планинског пута

у време кад се дан одваја од ноћи

и неких топола низ реку

те плота преко којег сам бежао

 

У Истоку није било ичега

сем људи и звери

ватре и воде

сунца и месеца

њиве и шуме

равнице и узбрдице

планине и низбрдице

У Истоку је свега фалило

Сем среће

и несреће

 

Било је имена

урезаног кроз букову кору

и мирисног блата крај реке

што милује босу ногу

те лапата крила шотака

које не желе да буду украдене

 

У Истоку је живело разни' људи

Само није било свеће

да их њоме нађеш

У Истоку је било разни' људи

Срећом данас

разни Истоци живе

у свим тим истим људима

Скотови: моји у мени!


 У мени живи покварењак неки
и ту персону добро знам
а тај други, мој алтер его
мене првог тера на срам!

У мојој глави борави станар
који је прилично зао и глуп
шта год да урадим или смислим
тај то залепи на срамни стуб!

У мом малом мозгу дрема трол
мали је, ружан и прилично охол
кад пожелим да будем бољи
то њему никад није по вољи!

То што сам ружан, мален и глуп
што зло чиним и човек сам лош
криви су увек други екстреми
ништарије и скотови: моји у мени!

АНТОЛОГИЈСКИ СТИХ ПЕСНИКА ЛОШЕГ (и мртвог)!

                                          


                                            Антологијски стих као сноп покошен

спустио се на инспирацију песника лошег

и венама кроз јагодице у перо

слио се у потенцијално епохално дело!

 

Или: део будућег великог дела!

 

Један стих: мало је?!

Мније мали песник трбуха широког

и без домашаја уметнички дубоког

Треба му стихова још престижних

њему далеких и недостижних

а ниоткуда их, матер им материну

ни мртвих, ни живих!

 

Песник лош

све што је до тада писао

било је за уреднички кош

А онда, ненадно, из небеских висина

дошла му је на ум величанствена рима

један стих за читанку

а такорећ од уметничку битангу!

 

Шта чинити са стихом једним

чак и тако вредним

и са песником безвредним?!

 

Трагао, тражио, молио, просио

слушао, кушао, лагао, поткрадао

Ништа!

Доброг, макар, стиха кад великог нема

ни од корова

ни од бехара

ни са неба

ни са потока!

 

Добар стих што га имаде

велики терет му постаде

Трезан остаде, око себе се осврте

очи му се отворише, мисли проговорише:

 

Већина песничке браће

газећи животне стопе

не остави иза себе

ни једне вредне строфе!

 

А ја читав стих имам

велики, вредан и обиман

не знам одакле је до мене стигао

али ме је на пиједестал дигао

и светом кружиће моја слика:

Био је песник једног великог стиха!

 

То каза, те оде и скочи са моста

и тако великим песником поста

док већина поетских слика и прилика

умре у постељи без иједног доброг стиха!

Моја љубав!

 

уље на платну Горан Пешић

Моју љубав родила је

лепа, равна Метохија,

љуљала је Мокра Гора,

дојила је света сена

Гориоча манастира!

 

Од проклетства чувала је Проклетија,

моју љубав купала је

хладна вода са Извора,

мирисом је покропио

сваки цветак до Понора!

 

Моја љубав,

моја мила!

 

Лепотом ме надвисила,

добротом ме посрамила.

Тамо где је порођена

вила беше свака жена

 

Моја љубав,

моја мила!

 

Моју љубав грејала је

светлост одраз са звоника,

штитило је златно руно

Трговишта зимовника,

 

од времена Громовника!

Моју љубав васпитало

свето дело мученика,

са фресака, из песама.

 

Моја љубав чедо јесте,

рајског врта, рајске песме,

моју љубав упоредит

можеш само с' чим се не сме,

а чему се човек моли

и што изнад свега воли!

 

Моја љубав,

моја мила!

 

Лепотом ме надвисила,

добротом ме посрамила.

Тамо где је порођена

вила беше свака жена

 

Моја љубав,

моја мила!

 

Моја љубав у погледу

носи небо и висину,

моја љубав у кораку

црта брдо и низину,

 

моја љубав својом косом

ко сан лепи плете венац,

и где падне суза њена

на том месту буде зденац!

 

Моја љубав својим стасом

разоткрива своје племство,

моју љубав својим гласом

носи песма најстарија!

 

Моја љубав то је верност

и све што из тога клија,

моја љубав то је Гоца

презиме јој Метохија!

2016

 

Србин!

 


Љубав потерати!

Правду истерати!

Девојку испросити!

Спавати као заклан!

 

Љубав терамо, правду истерујемо, за љубав просимо, лепо спавамо само кад смо заклани.

 

Ракију из казана терамо!

Истину истерујемо на чистину!

Лаж због својих кратких ногу не може од нас побећи!

Са браћом се делимо а сестре дајемо онима што просе!

 

Кроз лулу ракијску истину на чистину истерујемо,

лажемо јер морамо,

ако смо браћа кесе нам нису сестре.

 

Кад неко умре пијемо му за душу

и даћу делимо!

За славу и смрт кољиво служимо!

 

Сетимо се душе само кад пијемо и

дајемо за њу тек у смрти.

Жито кољемо када славимо

или сахрањујемо.

 

Једини смо народ на свету

који Бога псује

и за њега гине

који попове не воли

а за светиње крв пролива

који пости кад мора

а крсти се и кад не треба

али се вере своје не одриче

ни шале ради

ни за благо

ни под ножем –

уколико је заиста онај

што љубав тера, правду истерује,

жену проси, као заклан спава,

лаже из навике и истине ради,

са браћом се око лакта међе бије

а после им за душу пије

и кољено жито даје.

Слобода

 


ИМА СЛОБОДЕ

У ШИРОКОМ ОКЕАНУ

У ОДАПЕТОЈ СТЕЛИ

 

ИМА СЛОБОДЕ

У ИЗБОРУ

У НАМЕРИ

 

ИМА СЛОБОДЕ

И У РОПСТВУ

 

НЕМА СЛОБОДЕ

АКО СИ СЛОБОДАН

ТАДА ИМА САМО БОРБЕ