ПРЕВОДИ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ И СУПРОТНО!!! РАДИМ ПРЕВОДЕ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ!!! 065 8124 240 - ЂУРАЂ  
 

Стихови - Игор М. Ђурић

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

Сами смо учили да љубимо жене...

                                                      Уље на платну Горан Пешић
                                              --------------------------------------------------------

Учили су нас да пољубимо хлеб
Пре него га бацимо

Васпитавали су нас
Да љубимо руке старијима

Терали су нас
Да љубимо покојника

Гледали нас како љубимо
Икону у сркви

Нагонили нас да  се изљубимо
Кад укрстимо чаше

Љубили смо: врата, слику, чашу, земљу, старце, децу, јабуку, заставу, мермер, пушку, крст, говече, праг...

Све су нас учили и терали: да љубимо – осим жене. Нису нас васпитавали да жену љубимо. Не! То је била срамотно.

Зато смо се сами учили.


ПРВА И ПОСЛЕДЊА...


Уље на платну Горан Пешић

Стари су косметски двори
Камен таман: прави склад
Што даје моћан 'лад

У тој богомољској заветрини смо
Први пут љубили првољубљене
Девојке лепе и недирнуте
Што су расле са сунчане стране
Од конака и капије знане

Није тамо само прошлост
Има и једна успомена

Још жива што белином роси
По мојој поседелој коси
Успомена, еј мори
Успомене најскорије
А живи смо па су нам оне
Драже од мртве историје

Ама би' се вратио ја
Под тај 'лад

Мање због Душана Силног
Већ због љубичице уденуте
У косу што се слила
По мом рамену до крила
Коју сам љубио
Слатком језом подчикнут
Да ме не угледа архимандрит Сава
Ил' њејзин отац Слава

Отиш'о би' ја

Мање због Милоша и
Муратовог учкура до бијела грла
Већ да поведем сина
Па у 'ладу пушећи
Дуван ситан дедовски
Да се похвалим
Да зна
Да је и његов оца љубио
И био љубљен
И био вољен

И био грђен

Од архимандрита Саве
Од свога оца
Чије се име не римује
Ал' исто је знало да попује
Јер му је рекао Сава
Да му се жалио њен отац радиСлава
Како сам виђен у црквеном 'ладу
Где грлим девојку младу

И питаће дерам мој

Како то да ме је
Коцем јурио неки Слава
Дочим се и мајчин отац зове исто
Не схватајући ништа начисто

Дош'о би ја назад

Мање због дедовске тапије
Више због труле јапије
Од које су склепане крстаче
Архимандрита Саве
Синовог деда Славе
И оца мога
Чије име нема риме
Са Савом и Славом
Ал' исто деле поље
Од цркве десно па доле
При дну се улево скреће
А 'де им се пале свеће

ПС
Славина ћерка чита
Врти главом и ко да се пита
Тај момак с ким' би у 'ладу
Дал' одрасте када
И јел' до сада
Изаш'о икад из тога 'лада?!

ЈА И ДУШМАНИ МОЈИ!

Фото Игор Журић
-------------------------------
Ретко кад душмани
успеју да ми помрсе рачуне.
То је зато што је моје поимање „рачуна“
дијаметрално супротно од њиховог,
па они мрсе по својим аршинима
који мене не дотичу.

Ја и душмани моји:
Не дивимо се истим људима!
Не тежимо истим циљевима!
Другачије се рађамо и мремо!
Различити нас попови поју!
Друго наричу за нама, сасвим!
Судбине су нам друкче!
Друге волимо, друге нас воле!
Различно стењемо кад нас боли или уживамо!
Ходимо супротним странама улице!
На различитим местима приче се помињемо!

Душмани моји мисле,
да су ме љубоморним учинили:
кад цркву саграде?!
Кад људи устану док они улазе?!
Кад дадну сиротињи пред камерама
и успаљеним новинаркама?!
Док мене нико ич не јебе!!!

Није тако!!!

Разна нам је мера:
па друкчије међе међимо.
Ја немам омеђено:
а душманин 'оће баш то да ми отме.
И жене су нам различите и друге.
Ја легам са женама,
а моји душмани облежу жене.
Ја их поштујем –
они их опасују.
Мене воле а њих желе.
Мене жале а за њима овлажене чезну.

Не мрсе ми конце!!!
Само ми по некад поцепају мреже,
па не могу зором да изловим сунца
за себе и
осмеха за моју љубав.
Ја после крпим –
па буде за сутра.

И кад ме убијају –
добро ми чине.
Одричу ме њиховог света.
Мој свет –
није свет –
за њих.
Њихов свет је свет –
који, по мени -
треба уништити.
Боље и без света
него са таквим.

Једном сам се сажалио
на душманина мога:
па га пустио да ме повреди.
Било му је свеједно –
није разумео моју патњу.
Учинило му се сувише лаким.
Одмах је отишао из моје куће:
да другоме буде душманин,
да другога кињи!

Ни ја, нити они:
душмани моји,
не желимо да будемо исти.
Не би имало смисла,
сврхе би се изгубило!

Овако, свакодневно:
не дотиче ме зло душманско.
Не дотичем ни ја зло.
Само филозофски посматрам
и подсмевам се.

А, смеју се и они мени:
што сам песник
и немам пара
у којима се они даве.
Чак имају и деци својој да дадну!
Чак имају и децу!
- душмани моји...

Исповест




Проклет
од људи одбачен!

Опрости Оче
грешио сам
много сам грешио!

Нисам убио, прељубио
ни украо, ни сведочио
Нисам туђе пожелео
оца и матер
уз почасти сахранио!

Опрости Оче
грешио сам
много сам грешио!

Нисам лагао, ни туђом легао
нисам палио, ни жарио
Издао никад
жртвовао свакад!

Опрости Оче
грешио сам
много сам грешио!

Нисам завидео, нити свевидео
давао сам капом
Поклањао шаком
клањао се сваком!

Опрости Оче
грешио сам
много сам грешио!

Никога нисам увредио, нити повредио
гладнога сам нахранио
Жеднога напојио
рањенога превио
Губавога загрлио!

Опрости Оче
грешио сам
много сам грешио!

Имена Божијег нисам
улудо изговарао
Нити сам се
туђим идолима молио
Свећу сам палио
искрено жалио!

Опрости Оче
грешио сам
много сам грешио!

Саборца нисам оставио
у јуришу бив'о сам први
За земљу крв сам пролио
и орден нисам добио!

Опрости Оче
грешио сам
много сам грешио!

Огрешио сам се разликом
нисам исти као они
Којима увек опрашташ
значи: грешан сам!

Опрости Оче
Грешан сам!

Нисам исти
другчи сам изнимком
Јер ако су сви ови
у овоме храму чисти
И непорочни
прљав сам грехом
И у вери порочан!

Грешан сам Оче
Јер живим у времену
Погрешноме
Људима окружен безгрешним!

Проклетих
а од света цењених!



КАКО СМО КРАЛИ?!

Фото Игор Журић
-------------------------------
Немаштовито, огољено, огавно, бескорисно.
У име једнакости – се крало.
И за братство – јединство.
Крало се: с' брда - с' дола.

Крало се ноћу, крало се дању.
По киши и по сунцу.
Крало се јавно, крало се тајно.
Појединачно и групно.

Крало се левом и крало десном.
Рука је руку мила.
Крстећи се крало и између две здравице.
Крало се са подигнута три прста.

Крало се уз десетерац и јуначке песме.
Крало су у име српства и вере православне.
Крало се да се исправе неправде и да се правда задовољи.
За демократију – крало се.

Крало се  - за људска права.
За боље сутра!
Против диктатуре – крало се.
На европском путу – отимало се.

Свакако и никако.
Кукавички и непристојно.
Без ризика да будемо ухваћени: крали смо.
Само са ризиком да будемо виђени: крали смо.

И упамћени – али, ништа више од тога.
Крали смо несвесно, понекад.
Крали смо јер нисмо били добри људи.
Крали смо јер смо били лоши Срби.

Све што је лоше постало је добро.
И супротно.
Све глупо проглашено је паметним.
И супротно.

СРБИН СЕ БЕЗУСПЕШНО ВРАЋА У РОДНИ КРАЈ

Фото Игор Журић
-------------------------------


Већ се добрано накупила маховина
по точковима запреге
која ме вуче у завичај.

Кљусе је липсало.

Изгледа да се само моја сенка креће.
У подне: чак ни она!

А видиш, те патине нема:
по гробовима мојих предака,
јер брсте са камена и ломе га.

Чини се: никад сванути неће!

То је моја несрећа и многих Срба:
лишајеви на ђоновима,
алге у кладенцима,
бршљенови међ' зидовима а
креч на стећцима!

Не сећам се више:
оклен сам крен'о.
Не држи ме место:
'де сам дош'о.
А, не знам куд да се вратим,
јер сам заборавио:
одакле сам пош'о.

Фарисеји су направили Потемнкинову варош,
наши писари је својим мастилом освештали,
а моја браћа пристала да буду воштани печат.

Восак ко восак, чим угреје: топи се.

Лицемери су направили јефтин Дизниленд,
да имам 'де да одем
кад се ужелим родног краја и спаљеног дома.

То је заиста хуманитарно
и вредно пажње.
Цивилизацијски, да кажем!
Јер је нека врста цивилизације:
и бич Атиле Божјег,
и колац Сулејмана Величанског,
и томахавк Вође Атла'нског!
И ако то нема везе
са црквом 'де  сам крштен.

Спрдају се, већ, и Цигани по вашарима:
са меном,
и мојим похабаним багажом.
Исмевају ми рупе на ципелама
скретничари возова,
оних који одавно возе:
само у једном правцу.
Пљују ми у личну карту
органи нереда,
и серу ми се
на место рођења:
комшије.
Граничари чак одбијају
да пуцају на мене, у мене.

Све у свему,
остало ми само име и презиме,
су чим ћу пред господара и
којима потписујем ову песму:
Игор М. Ђурић!

Кај да би се поново родио,
кад би ми макар признали патњу,
ови овде, ди сам: а боље да нисам.

Кад би схватили оно
за чим чезнем,
а што они имају,
к'о да немају и свеједно им је.
Били би бољи људи.

Овако,
остаје ми да виленим над водом,
ко магла, ко дим.
Нечујно и тихо,
милујући свеже орање,
крадом лебдећи да стигнем
тамо.

И једном за свагда:
свршим са тим!

Са тим: да сам нечији и негде рођени син!
Са тем: да негде треба и да мрем!