ПРЕВОДИ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ И СУПРОТНО!!! РАДИМ ПРЕВОДЕ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ!!! 065 8124 240 - ЂУРАЂ  
 

Ајде да се мазимо...


Ајде да се мазимо,
да не бих ја то чинио:
сам са собом -
а ти са другима.

ко... шта...



.......жена.........
...крава - води........
......кобила - пасе се.....
........крмача - букари се.......
........овца - мрка се......
.......коза - прца се.........
...........кокошка - јари се ............
..........жена.......

Човек, увек, на крају: заспи.



Човек, увек, на крају: заспи.
Ма шта чуо, ма шта му чинили –
увек, на крају: заспи.
Људи углавном преспавају живот.
Када не знају куд са собом,
кад се уплаше или су немоћни:
они, људи, се: успавају.
Нити једна бол, ни једна смрт –
не могу спречити човека да спава.
Или, заспи
или се успава.
Главно: будан није.
Колико год да му се о глави радило,
колико ма му о судби решавали –
човек сније и спијући најчешће:
ништа не сања.
Човек, увек, на крају заспи,
и, пробуди се: по некад,
сасвим кратко и безазлено,
безопасно и ненамерно.
Пробуди се да би поново заспао –
ништа друго.
Спавати без снова – није то страшно.
У сну бити к'о мртав, то је уобичајено.
Страшно је,
што човек успављујући се,
бежи од тога: да будан сније,
да снове сања у будноме и
разборитоме ништавилу, званом:
живот.
Човек, увек, на крају заспи.
Само: буди ли се увек?

Србин Српчету своме.....



Србин Српчету своме.....

Ракију нем'о да печеш – ако не'ш да препецаш
Не буди кецан – већ ти да кецаш
Ширу на време преточи – са пијењем вина присмочи
Дрва пред кућу – у рано пролеће
Теглу у шпајз – кад пожути лишће
У обору и у тору – да је гужва
Славу преслави – ту не жали
(ако је посно, штапин потпали, па скупљај рибу по Морави, штапин не жали да ти рибу не би за душу дали)
И кад ти није по вољи – за Ускрс и Божић обавезно кољи
То ти је – за напредак бољи
Дивљег вепра чим саставиш – мораш да шкопиш
И да бегаш – да влас' не ушкопи тебе
Нема тога што не најебе – кад га у'вате у ловостајно
Жену вазда - у послу да држиш
И да је научиш од ногу млади' – задња за софру а прва да ради
Децу ни пијан – немо' да мазиш
Рођацима кукај – и увек да тражиш
Тако ће те се - клону
За весеље не штеди – ће се врне
И ти си носио – нико те пит'о није
Ни кад си мањкао – ни кад прелије
(а, ово друго, да рекнем је ретко)
За жалос' кол'ко се има – није срамота
По тем се шири – до свога плота
Другим речима – простри се колико си дуг
(па и краће)
Јер дуг није добар друг – а тај што га сахрањујеш није за плуг
Па неће ни да допринесе – чис' губитак са њим
Ко ја смојим оцом – и ти самном што ћеш
У рат не иди – док те држава не зовне
(''оно'' ти је испод греде кровне)
Посленаке – јеби матер душманину
(обавезно понеси сланину, добра је да се смаже и да пушка не откаже)
Тако да кажеш – и своме сину
Ми јесмо свакакви – овакви онакви
Ал' отаџбину волимо – и за њу гинемо
(да му јебем матер, ретко са којим ратом разминемо, једино прадеда Тома, уби га на међи Тодор пре тога)
Окуми се – само једаред
Никоме нису непријатељи – мимо писаног броја потребни
(и то само ако старо кумство изумре, што се у задње време често дешава)
Комшију ко'цем заједно с' оцем – и њега и сина му
Да пцујеш редно – до петог колена
(како те је учио деда)
Немо' да минеш ни кћер – ни дете
(Бога је деда најволео да оплете)
У Цркву кад мораш – ал' како требује
Опрезно дадни – не дај да те прота изује
Оћу да кажем – попа зајеби
Никаква вајда – од њега теби
Кад ти се смогадне – пред задругу на пиво
У лад га цевчи – не јеби ништа живо
Их ал' је слатко – на жалост кратко
Ил' немаш пара – ил' њива зове
Нед'о ти Бог – да је пустиш у корове
Госта да дочекаш – посету чим пре да вратиш
Он ће да схвати – и ти да схватиш
Свакога госта - три дана доста
(доста и један ал' нема риме)
Гологузију избегавај – чиновника помилуј
Богатога похвали – комшиницу повали
Порезнике избегни – шумару побегни
У суду се скруши – кад ти дају пуши
(ти немој да нудиш, цигара ти свака треба)
Државно кради – сечи и носи
Држава зато постоји – да будемо на своме своји
(зато смо гинули још од давнина, обашка деда Тома)
Кад жито у млин гулиш – очи на леђа да туриш
Вагу да пратиш у вр' трепавице – иначе оста без половице
(таки је млинар Шмрца)
Зајми кад мораш – не врћи кад год можеш
Не давај никако – ко да си бацио
И они мисле ко ти – род сте и комшије
(крушка под крушку)
Имање добијаш – тек кад умрем
Да се шта питам – ни тад не би
(ал' нећу се питат ништа)
Кад отац Васа - заврши опело
(нек пожури да би се на време јело)
И комшије ракијом - засладе печење
Почећеш са браћом – јебење
И – делење...................
И – делење...................

Она је...



Она је ко обичан човек
Рецимо
Идеш улицом
И сретнеш је
Као жива је
Ко стварна
На пример
Кад запалиш свећу у цркви
Она је као ми
Ја и ти
Смеје се
И прича
Обично
Разумеш је
Једном сам је додирнуо
Топла је
И људска
Ко да је рођена
А не створена
У заљубљеном сањарењу

Сито...




Кроз сито сам јутрос
Просејао ноћашње снове
Све што је ситно
Кроз сито
Ко прах прође
Па падне на јастук

Сањао сам
Како си лепа
Како сам млад
У трошној кући
На две воде
Мирисала си
Сањао сам
На кап росе
Са латице руже
Предкућне
Како се љубимо
Сећао сам се сна
И људи завидних

Ситно су млевени
Моји снови
Мало остаде
Непросејаних
Јутром
У ситу

Опет доста 
За један живот
И једну љубав
Највишљу на свету
Ко најдубље море

Оно што остане непросејано
И недосањано
То су остварени људски снови
Остало заспи са нама

Велики петак



На Велики петак
У време смерно и тихо
Добих скарадну мисао
И жељу
Да у чашу црног вина
Источеног из каквог
Хочанског подрума
Удробим кришке
Језика и риме
Историје и смрти
Надробим
Врх дојке што доји
Милује се и лиже
Кришке
Имена и презимена
Године кришака
Смрти и рођења
Кришке од кришака
Хлеба
Имам жељу
Да тако удробљену
Завињену чашу
Дигнем изнад главе
Пролијем вино по лицу
Па тако причешћен
Васкрснем на другом месту
У ово исто време
Кад и живим

Бадњи дан!



Кад снег о Божићу
шкрипи и стење
некад опанак
опара
вуну скваси
спокој призове
Човек без завичаја
тај није ни рођен
и само се претвара
да је један
од броја
од оних што се броје
и пописују
Џаба спокоја
туђи су ово снегови
и Божићи
а опанак овдашњи
тврђи је
неприлагодљив
отеклим ногама бегунца
Какве смо сенке постали
ни смрт нам ништа не може
бесмртна
наша срамота
и њихов презир
и жеља
да децу преваримо
како ми нисмо криви
него неко други
ко и обично
Бадњи дан кад је
туга је највећа
неизмерљива
додирљива
још ако предвече
снег поново падне
зажалимо што доле
нисмо мртви
кад већ овде
нисмо живи.......

НАДА...



Не
наде више нема
У прах и пепео
у сан вечни
претворио се човек
(онај што седи преко пута)
Самлели су последње зрно
источки млинови
Било је много
и зрневља
млинова и планова
И мене
нас
и воде
(да камен окрене)
и судбине
(што камен прорекне)
Милиони зрна бахатости
таштине и смерности
било је
Било је карактера
што га је вода брушила
и спокоја
јер је правда вечна
кад је од Бога
(Дал' нема воде ил' нема људи)
Да нам је један човек
(кад смо већ Бога издали)
па макар жену немао
један
прави
водом умивен
Било би и нас
и бахатих
и скрушених
ал' би се звали и дозивали
својим именима
ситно самлевеним
Будили би се зором
вуну влачили о подневу
ракију пили вечером
Да нам је бар наде
(које више нема)
да нас неко лаже
(нека му је Богом просто)
о човеку томе
''доћи ће''
да кажу
''чекај мало''
нек лажу
Па да се зором будимо са надом
да подневом наду заливамо
а увече на њу земљу згрћемо
Тако би лакше било

РАЈ






Је ли на небу ?
Или у глави ?
Космос ?
Или душа ?
И чиме га заслужујемо ?
Тиме што смо пасји послушни ?
Или :
хоризонтом испред себе ?
маштом у себи ?
и прошлошћу иза себе ?
Рекао бих :
слободом .


Мој град је мртав!


Хвала Господе на добрим вестима

Ето, жив сам

Мада је мој родни град мртав

Никада не иду два добра заједно

А зло хоће и зна да се удружи

Зато смо ми Срби несложни

И само нас слога

Које, хвала Теби, немамо

У злу може спасити

Хвала Господе

Што нас ниси измирио и објединио

Осим у патњи

Хвала Господе

Што, по твоме, нисмо сложни

Тако као људи имамо шансу

Хвала ти

Жив сам

А мој град је и онако био стар

ПОВРАТАК







Вратићемо се

Кад се буду најмање

Надали

Зором и утрином

Ноћу и ливадом

Са планине сићи ћемо

У подне тачно

Вратићемо се

Срцем да заволимо

Душом да се помолимо

Телом да преминемо

Вратићемо се Косову

Сутра и данас

И јуче

Маглом ћемо дојездити

Помиловати ораницу

Туђом руком посејаном

Прстима ћемо овлаш

Преко лица прећи

Кад видимо извор

Воде која није могла

Да се пооре или похара

Пресахлом

У идеји да се нећемо

Вратити

Једнога дана

Једне ноћи

Кад се буду најмање надали

Џаба!



Све како је требало:

Ти си чинио

Ниси приговарао

Ниси се бунио

Ниси одговарао

Ниси устао противу

И шта опет не ваља?

Сада?

Све што је требало:

Ти ниси чинио

А опет те нико:

Не поштује

Киша, душа, глава



Са брда се ваља облак

Киша са неба сиће

Тако јест' и хоће

У души је беснела бура

Душа је нешто незнано

Тако је увек и биће

У глави је јасно

Бивало и јесте

Где смо и где сте

Киша је сипила капљом

Душа је сенила беном

Глава је бенила сеном

Киша, душа, глава

Облак, тело, страва

У облаку је глава

У души је страва

У телу је вода

Живела слобода!!!

(да уметник будем?!?)

Одбијам!



Овог поприлично тмурног и кишовитог

Дана одбијам сваку помисао да

Спустим осмех на усне

Одбијам да будем млад

Одбијам да сам то био некад

Икад

Одбијам да оплодим жену

Одбијам месечеву мену

И љубав снену и лењу

И одбијам на овакав дан

Да побегнем и будем сам

Јер већ сам сам

И бесан сам пас

Што гризе кишни дан

Позивам!



Овог поприлично сунчаног и лепог дана

Позивам добру вољу на договор о

Заједничком животу без икаквог условљавања

Са било чије стране

Позивам цвеће да процвета у пролеће

Позивам ноћ и дан

Сутон и праскозорје

Да се смењују

Позивам реч да чини добро

А људе да чују реч

Позивам сан да оствари план и

Претварам све планове у снове

Позивам кист да ослика свод

Позивам чело да додирне под

Позивам усне да осете друге

И оне друге да буду сочне

И оне бочне

Горе и доле

И оне напред и оне назад

Дочекујем данас хлебом и сољу

И позивам их на добру вољу

Свашта - машта!




У снове ми дође свашта

Многе слике, разни људи.

Сањам немогуће ситуације, ретко кад, скоро никад, оне лепе и пријатне. Увек, и само, стресне и болне.

У снове ми дође свашта

То је једна крупна машта

Кад би тако писат' знао

С таквом маштом

С таким стилом

Премца мени не би било

О слави се не би снило

Већ би славе прегршт било

Кад би писат' тако знао

С таквим жаром

С таквом снагом

К'о што снијем

Ко што сањам

Престао бих ја да клањам

Већ бих био ком се клању

Када бих могао да пресликам неке слике из својих снова?! То би било добро. Да испричам неке приче?! То би било још боље али свакако много теже.

Сањам свашта

Да је рашта

Да по некад сањам лепо.

Шала мала!



Шала мала,


Та девојка није знала,



Да је љубав:



Шала мала,



Да је живот:



Препун зала.



Та девојка није знала,



Да сам тада хват'о зјала,



Она није чак ни знала



Да и није моја ''мала'',



И кад даде шта је дала,


Већ тад поче да ме смара.

Ко о чему?!



До речи углавном држе они


од којих ништа не зависи.



О верности ћете чути само



из уста жене коју неће нико.



О духу говоре само ружни.



О поштењу зборе сиромашни.



О вери сричу они који



су већ заслужили пакао.



Ко: о чему? 



Курва: о поштењу.



Војник: о скраћењу.

Српски витез!


Ја сам српски витез

На штиту ми пише: правда

Љубави моја, угреј ме

Челична кошуља је хладна

Додирни ми очни капак

Кажипрстом кроз калпак

Једина моја, готово је

У срцу ми пише: љубав

На оклопу: завет

Преко мача: смрт

Ја сам ратник

Јашем у планину

У ноћ и дивљину

Драга моја, морам ићи

Ја сам барјактар

Крвљу сам се заветовао

Мојом и туђом

Мила моја, син сам нечији

Сутра идем у рат

Пољуби ми десницу

Језиком наоштри нож

Уснама ме благослови

Сузама ме покропи

Трепавицама ме помази

Ћерку ми роди

Витез сам, Србин

Ратник и осветник

Песник нисам, човек нисам

Сутра идем на Косово!

Опет Гоци!



Газио сам Исток воду хладну

Да потерам своју љубав врелу

Подворио нисам мајку јадну

Ал' Гордану волео сам целу.


Газио сам, газићу и газим

Мазио сам, мазићу и мазим

Љубио сам док се љубит дало

Данас схватам: љубио сам мало.



Колико је вода Исток хладна

Колико су усне њене вруће

Тол'ко ми је сада судба гадна

Што ме нема око њене куће



Нег' и она ко чувена Цвета

Свакодневно мојом кућом шета

Подворава са мном мајку јадну

И проклиње Исток воду хладну.

Гоци!


Изрез V на леђима

Црвена блуза тако узбудљива

Двадесетиједна година

Усне са укусом јагода



Очи по боји чампарасте

Осмех јој није дао да одрасте

Речи романтичне и китњасте

Жеље остварљиве и земаљске



Заволео сам пре него је видео

И нисам се ни мало стидео

И нисам на Бога хулио

Кад сам је анђелом назвао

Не зависи од нас...



Шума испред нас

може бити:

пун магацин кундака

или:

читава библиотека књига

Никада се не зна

и не зависи од нас

а још мање од дрвета.

Божић!


Већ ми је коса

сребрним концима окићена

а и даље бих хтео

да бадњаком по огњишту џарам

колико жара толико пара

у авлији живине у тору оваца

у кући дечице у пољу пшенице

и све тако редом

Већ сам у годинама дебелим

и скоро ћу скроз да побелим

а Божић волим ко да сам дете

чекам да ме дарују

деде и бабе тетке и стрине

мрке старине и црне шамије

И Христос се роди

зверајући по соби

погледом на ветрину

не чувши Ваистину

црвена јабука озго дар

динар округли из длана храпавог

Све је ово давнашњи сан

а опет је данас тај исти дан

само ја нисам исти

бадњак је купљен

огњишта немам

без полазника за столом дремам

и ако је Божић

нисам довољан сам себи

па будим сина

да му причу причам

о Бадњаку и зори

дединој кући и бабиној кеси

о Божићној бајци

и нама младим јунацима у њој

о томе како искрице ватре

испуњавају жеље

а он ће на то:

something like Harry Potter

Шака праха




Шака праха

И кап воде на длану

Више од тога нам није дато!

Певац


Принц новога дана

Певац иза куће

Каћипер шарени

Буди свој харем

Грлено

Складно

А људи мисле: њих

Фото Игор Ђурић

Јебеш стихове



Јебеш стихове

Који морају да буду

Најбољи

Макар

Добри

Макар

Стихови

Фото Игор Ђурић

Снијем...

Спијем а не снијем

До снова без основа

Не иде........

Фото Игор Ђурић

Тестамент




Остављам неусахлу потребу
да створим дело
Некоме
нек тај Неко доврши
то што му поклањам
нек почне
ако ја нисам
па Другом нек остави
ако не сврши
као што ја нисам
ни почео
како он није
завршио
ко што тај трећи
неће ни пробати
јер неће схватити
важност остављеног
и ваљаност
оставинског поступка.

Остављам још и цвеће
на градском тргу
осамнаестогодишњим девојкама
и то оним
што пишу песме
и воле цвеће
колико год да их има
ма ни једне не било
макар и оним
што су осамнаест
имале пре осамнаест
(и две што крију).

Остављам ове стихове
себи
јер мени једино нешто значе
пошто је неусахла потреба
да створим дело
остављена Некоме
а Једној што има
већ два пута осамнаест
(и две што крије)
и воли цвеће
и пише песме
тестаментарно остављам
наливперо којим пишем
(и цвеће на градском тргу).

14 децембар 2007
Лазаревац

Моја баба Јована



Моја баба Јована
од Костића је
из села Мађара
најближа црква Конџељ
Парох Васа Антић
што је крстио и појао Фундуке
Били су богати духом
ти Костићи
и моја баба
Зато ја пишем песме
Имала Јована
седморо браће
Николу
што пробијаше фронт
солунски
и ту погибе
Никодина
који богати трговац би
ал' му комшије
све разграбише и спалише
ко мени што су
Радоја
што нестаде без трага
па га и данас тражимо
Богдана
што је сваку мечку мокрогорску
лично познавао
Милентија
што га Бугари
жива спалише
Младена
што је са Рјепнином
лондонске излоге гледао
Дахауа и Светог се сећајући
И Ратка
Лалка
кoјег сам ја највише волео
а имао сам и зашта
Сестра Крстана
једва је изговарала
мама
кад је од тифуса страдала
Постила баба
сваку среду и петак
и целога живота плакала
што за Живаном и Недељком
оста много гробова
и то сви
куд који
Ништа више није исто
само баби
некад свећу упалим
Да ли још пости
мале и велике
не знам
и јесу ли се Костићи
најзад окупили
да своје широке душе
у божје атаре населе
и тамо нађу свој мир
...ни то не знам

* * * * * * * * * * * * * * *
Баба Јована

Браћа и сестра:

1. Никола - погинуо на Солунском фронту 1917, имао двоје деце, оба умрла од тифуса;

2. Никодин - умро у Београду;

3. Радоје - нестао без трага у Првом светском рату, неожењен, имао девојку у оближњем Озримцу;

4. Богдан, умро у Истоку;

5. Милентије, рањен у Топличком устанку, Бугари га заробили и живог запалили у амбару, неожењен;

6. Младен, до Другог светског рата живео у Београду, за време рата интерниран у Дахау, после рата емигрирао у Енглеску, тамо је и умро, ожењен Ђурђинком, име ћерке му се не зна;

7. Ратко, рођен 1912, умро у Нишу 1993;

8. Крстана, умрла са три године.

Мајка Живана. Отац Недељко. Обоје умрли од тифуса у Првом светском рату.

Стричеви Бојко, Богосав и Пера.

Рођена у селу Мађаре 1901, општина Прокупље.

Најближа црква у Конџељу.

Кућа се налазила близу насипа.

1919-те баба, Богдан, Никодин и Ратко дошли у Метохију.