ПРЕВОДИ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ И СУПРОТНО!!! РАДИМ ПРЕВОДЕ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ!!! 065 8124 240 - ЂУРАЂ  
 

Искушавање!


Искушава нас Христ
Кроз њихову злу руку
Пре него се зачнемо: силујући наше мајке
Кад се пупчаном врпцом хранимо: убијајући наше очеве
Кад се родимо: понижавајући нас
Кад умремо: рушећи наше белеге
Кад нестанемо: палећи нам цркве
Остане нам само нада
У Рај небески

Фото: Игор Ђурић

Људска грешка



Кад год помислим
да успевам
у ономе што сневам
тад обично побољевам
пробудим се попишан
прецртан и отписан!

Кад год смислим
добру фразу
и уживам у изразу
да ме не разуму схватим
личном патњом ја то платим
и не могу да прихватим
да се моме делу смеју
геније ми не разумеју!

Кад год створим
лепу риму
па је додам своме стиху
док се дивим личном духу
на рамену осетим руку
иронију што се смешка
схватим: ја сам људска грешка!

Фото: Игор Ђурић

Сан!


Хтео сам да пуцам
у хоризонт
преко реке
али сам се плашио
да не погодим куће

Онда сам пожелео
да погодим
камен у реци
али сам се плашио
да не упуцам рикошет

Најзад сам решио
да пуцам у књигу
јер ће зрно остати у њој

Требало је само
загазити у реку
по убијену књигу
или чувати мртву књигу
на мртвој стражи
у рову
који може и као гроб
послужити

Фото: Игор Ђурић

Опет сан!


Сањао сам директан пренос
своје смрти
а после одгледао и
одложени снимак
Како ме бујица носи
а ја кући седим
и приказују ми снимљено
Љути
што не признајем
властиту смрт
већ седим на каучу:
и гледам у екран
Зато су дошли
у искушење
да ми лично
изјављују саучешће
за властиту смрт!
2015
Фото: Игор Ђурић

Чекам!


Чекам!

Довољан би био само звук,
трептај капка
или неприметни грч на крају усана!

Али, ово је већ много пута речено.

Чекам,
док траје чекање има и наде.

Можда једног магловитог праскозорја
и схватим,
крадући црвене руже са гробова,
да је чекано и недочекано
оно најлепше што се у животу
не догоди.

Недочекати
значи не спознати крај.
Вечни смо само док чекамо.
Трајемо само док траје ишчекивање.
Умремо када дочекамо.

Фото: Игор Ђурић

Време злих очева

         
         Време злих очева
и беспомоћних мајки

Млеко из сисе
отимају својој деци
На крају и потомство
прождру псећи
јашући ти децу

Видим
неки дан
старца како халапљиво
ждере
И ждере
Сит и пресит
Ждере
Да случајно
потомцима нешто
не остане
Осим срама

Један је молио
да га сахране са кућом
Други је тражио
да још проживи
како би достојанствено
децу сахранио
Трећи је тражио
младу девојчицу
да му помаже
кад носи цвеће
жени на гроб

Време злих предака
трује нас
Убија у нама људскост
тера нас да будемо
исти
Да као џукци
кидишемо
на своје мајке
И као свиње
раскомадамо
своје легло

Шта чинити у васиони злог оца?
Допунити му чинију својим последњим парчетом кад кријући једе већ пресит!
Додати свој последњи динар на огромну гомилу коју не може спискати до краја живота!
Налити му у уста последњу кап воде гледајући своју жедну децу!
Хвалити му мудрост кад се просипа глупошћу!
Захвалити му се кад ти чини штету подсећајући га где још може да те оштети!
Кад осетиш да се поправља тек тад га удри јер он жели да ти отме и доброту!
Кад дође време ожалити га и оплакати!
Не бежи! Немаш куд! То је твоја крв! Твоје семе! То је твоја мржња и твоје зло! То си ти: он је ти!

Фото: Игор Ђурић

у себи у нама


дан када смо се
први пут састали
био је пролећни

ја сам куповао санитарије
а ти си управо положила
тежак испит

ја сам дрхтао
ти си дрхтала

плашили смо се да не
изгубимо једно друго
пре него се заволимо

ја сам дрхтао
ти си дрхтала

плашили смо се да не
омрзимо једно друго
пре него се пронађемо заљубљени

у себи
у нама

на дан кад смо
први пут били заједно
ја сам пио вињак

ти си ме опила
и утопила
у зеницу своју

у смешак лепи
на лицу лепом
тада сам се родио

на дан кад сам те
први пут пољубио

отишао сам са овога света
то је било то
крај
није више било жена

сем тебе
ни пољубаца
сем твојих

онда су људи почели да
мрзе нашу љубав

дошао је и тај дан
дошло је за њим и лето
и зима
снег ветар

били смо сами
незаштићени
ти и ја
и вода

знао сам
на дан пред олтаром

да ће доћи и дан
код крстионице

сањао сам венац цвећа
око твоје главе
иако је то био ореол

сада знам
спокојно

да доћи ће дан
кад ће се сан завршити

мирно чекам
добио сам све
од Богова

нека буде пакао
кад умрем

после Раја земаљског
док сам живео

кад смо волели
и родили



Решисмо да продамо!



        Решисмо да продамо

Тад смо продали себе
Прво
После и остало

Неки рекоше: мало је
Други: доста је
Трећи: рано је
Четврти: добро је
Нико не рече: зашто

А знали смо сви
Знао сам зашто
Морало се
Мада они што немају
Сматрају другачије

Решисмо да продамо
Отац се мрштио
Али није више могао
Да гледа овдашње изелице
Како нам око првог у месецу
Куцају на врата
И кезе се над нашим тањиром
Бројећи наш новац
Као да је њихов

Решисмо да продамо
Мајка рече: наше је
Није: рекох ја
Рекох: то је од наше деце
Ти си моје дете: рече мајка
Отац се мрштио
Неко је куцао
Погледали смо календар на зиду

Решисмо да продамо:
Да би купили
Продали су нам:
Да би спискали
Купили су нам:
Да нас више никад не виде
Свако је имао свој ћар
И своју штету

Ама Морава, Колубара и Бегеј
Нису наше воде
Вода нас однела
Ко што Исток и Ибар
Нису њихове реке
Река их подавила

Решисмо да продамо
Руке су ми дрхтале
Са новцем туђим у њима
Сада као мојим
На влажним длановима
Плакали су преци моји
Смејали су ми се потомци
Отац је скинуо календар са зида
И подерао га у парампарчад

Решисмо да продамо
Ништа сем образа нисмо имали
А газда није хтео
Част за кирију
Само би се почастио ракијом и кафом
Зато продадосмо
Па бејасмо исти
А он остаде без мученице

Решисмо да продамо
Да купимо рингишпил
Рече деран мој
Да лебдимо и гледамо свет
Са висине и свих страна
И да никад немамо
Врата и зидове
Да никад никоме не покуцамо
Или забранимо
Да удари ексер
На туђем зиду
За своју икону

Решисмо да продамо
И продадосмо
Пуче ланац
Откачи се корпа
Те нас џидну
И још увек летимо

Пад ће значити слободу
А никад пасти нећемо
Продадосмо и још летимо...
Желимо да паднемо
Ал' продадосмо

Па немамо више своје земље
Да нас дочека при паду и убије
А на туђој се не пада
И не гине
Чак и кад је купиш

Решисмо да продамо
Да би битанге
Горе од нас
Имале о чему да нас пропитују
Љубоморни на наше поштење
Још од онда
Тамо
И нашу могућност
Да продамо наше а не туђе
Добијено или украдено

Продасмо решени
Да живимо
А сад немам где родитеље да сахраним
И немам чиме завет свој
Детету да платим
Аманет да никада
Пред олошем
Поглед не спусти
Фото Игор Ђурић