Кад снег о Божићу
шкрипи и стење
некад опанак
опара
вуну скваси
спокој призове
Човек без завичаја
тај није ни рођен
и само се претвара
да је један
од броја
од оних што се броје
и пописују
Џаба спокоја
туђи су ово снегови
и Божићи
а опанак овдашњи
тврђи је
неприлагодљив
отеклим ногама бегунца
Какве смо сенке постали
ни смрт нам ништа не може
бесмртна
наша срамота
и њихов презир
и жеља
да децу преваримо
како ми нисмо криви
него неко други
ко и обично
Бадњи дан кад је
туга је највећа
неизмерљива
додирљива
још ако предвече
снег поново падне
зажалимо што доле
нисмо мртви
кад већ овде
нисмо живи.......
