Не
наде више нема
У прах и пепео
у сан вечни
претворио се човек
(онај што седи преко пута)
Самлели су последње зрно
источки млинови
Било је много
и зрневља
млинова и планова
И мене
нас
и воде
(да камен окрене)
и судбине
(што камен прорекне)
Милиони зрна бахатости
таштине и смерности
било је
Било је карактера
што га је вода брушила
и спокоја
јер је правда вечна
кад је од Бога
(Дал' нема воде ил' нема људи)
Да нам је један човек
(кад смо већ Бога издали)
па макар жену немао
један
прави
водом умивен
Било би и нас
и бахатих
и скрушених
ал' би се звали и дозивали
својим именима
ситно самлевеним
Будили би се зором
вуну влачили о подневу
ракију пили вечером
Да нам је бар наде
(које више нема)
да нас неко лаже
(нека му је Богом просто)
о човеку томе
''доћи ће''
да кажу
''чекај мало''
нек лажу
Па да се зором будимо са надом
да подневом наду заливамо
а увече на њу земљу згрћемо
Тако би лакше било
