Ретко кад
душмани
успеју да ми помрсе рачуне.
То је зато што је моје поимање „рачуна“
дијаметрално супротно од њиховог,
па они мрсе по својим аршинима
који мене не дотичу.
Ја и душмани моји:
Не дивимо се истим људима!
Не тежимо истим циљевима!
Другачије се рађамо и мремо!
Различити нас попови поју!
Друго наричу за нама, сасвим!
Судбине су нам друкче!
Друге волимо, друге нас воле!
Различно стењемо кад нас боли или уживамо!
Ходимо супротним странама улице!
На различитим местима приче се помињемо!
Душмани моји мисле,
да су ме љубоморним учинили:
кад цркву саграде?!
Кад људи устану док они улазе?!
Кад дадну сиротињи пред камерама
и успаљеним новинаркама?!
Док мене нико ич не јебе!!!
Није тако!!!
Разна нам је мера:
па друкчије међе међимо.
Ја немам омеђено:
а душманин 'оће баш то да ми отме.
И жене су нам различите и друге.
Ја легам са женама,
а моји душмани облежу жене.
Ја их поштујем –
они их опасују.
Мене воле а њих желе.
Мене жале а за њима овлажене чезну.
Не мрсе ми конце!!!
Само ми по некад поцепају мреже,
па не могу зором да изловим сунца
за себе и
осмеха за моју љубав.
Ја после крпим –
па буде за сутра.
И кад ме убијају –
добро ми чине.
Одричу ме њиховог света.
Мој свет –
није свет –
за њих.
Њихов свет је свет –
који, по мени -
треба уништити.
Боље и без света
него са таквим.
Једном сам се сажалио
на душманина мога:
па га пустио да ме повреди.
Било му је свеједно –
није разумео моју патњу.
Учинило му се сувише лаким.
Одмах је отишао из моје куће:
да другоме буде душманин,
да другога кињи!
Ни ја, нити они:
душмани моји,
не желимо да будемо исти.
Не би имало смисла,
сврхе би се изгубило!
Овако, свакодневно:
не дотиче ме зло душманско.
Не дотичем ни ја зло.
Само филозофски посматрам
и подсмевам се.
А, смеју се и они мени:
што сам песник
и немам пара
у којима се они даве.
Чак имају и деци својој да дадну!
Чак имају и децу!
- душмани моји...
Фото Игор Ђурић
